1. Carevi 1

¹A car David ostare i bi vremenit, i koliko ga pokrivahu haljinama ne mogaše se zagrejati. ²Tada mu rekoše sluge njegove: Neka potraže caru gospodaru našem mladu devojku, pa ona neka stoji pred carem i dvori ga, i na krilu neka mu spava, da se zagreva car, gospodar naš. ³I potražiše lepu devojku po svim krajevima izrailjskim, i nađoše Avisagu Sunamku, te je dovedoše caru. ⁴A ta devojka beše vrlo lepa, i dvoraše cara i služaše mu: ali je car ne pozna.

⁵A Adonija, sin Agitin podiže se govoreći: Ja ću biti car. I nabavi sebi kola i konjike, i pedeset ljudi koji trčahu pred njim. ⁶I otac ga nikada ne nakara, niti mu reče: Zašto radiš tako? A on beše vrlo lep, i mati ga rodi iza Avesaloma. ⁷I dogovaraše se s Joavom sinom Serujinim i s Avijatarom sveštenikom, koji pomagahu Adoniji. ⁸Ali Sadok sveštenik i Venaja sin Jodajev i Natan prorok i Semaj i Rej i junaci Davidovi ne pristaše za Adonijom.

⁹Tada nakla Adonija ovaca i volova i ugojene stoke kod kamena Zoeleta, koji je kod izvora Rogila, i pozva svu braću svoju, sinove careve, i sve ljude od Jude, sluge careve; ¹⁰ali ne pozva Natana proroka, ni Venaje, ni ostalih junaka, ni Solomuna brata svog.

¹¹Tada reče Natan Vitsaveji, materi Solomunovoj govoreći: Jesi li čula da se zacario Adonija sin Agitin? A gospodar naš David ne zna. ¹²Nego sada hajde, ja ću te savetovati kako ćeš izbaviti dušu svoju i dušu sina svog Solomuna. ¹³Hajde, otidi k caru Davidu i reci mu: Nisi li se ti, gospodaru moj care, zakleo sluškinji svojoj govoreći: Solomun, sin tvoj, biće car posle mene i on će sedeti na prestolu mom? Zašto se dakle zacari Adonija? ¹⁴I gle, dok ti još budeš onde govoreći s carem, ja ću doći za tobom, i dopuniću tvoje reči.

¹⁵I tako uđe Vitsaveja k caru u klet. A car beše vrlo star; i Avisaga Sunamka dvoraše ga. ¹⁶I savivši se Vitsaveja pokloni se caru; a car joj reče: Šta ćeš? ¹⁷A ona mu reče: Gospodaru moj, ti si se zakleo Gospodom Bogom svojim sluškinji svojoj: Solomun, sin tvoj, biće car posle mene, i on će sedeti na prestolu mom. ¹⁸A sad evo Adonija se zacari, a ti, gospodaru moj care, i ne znaš. ¹⁹Naklao je volova i ugojene stoke i ovaca mnogo, i pozvao sve sinove careve, i Avijatara sveštenika i Joava vojvodu; a Solomuna sluge tvog nije pozvao. ²⁰Sada, care gospodaru moj, oči su svega Izrailja uprte u tebe, da im kažeš ko će sesti na presto tvoj, gospodaru moj care, posle tebe. ²¹Inače, kad gospodar moj car počine kod otaca svojih, bićemo ja i sin moj Solomun krivi.

²²I gle, dok ona još govoraše caru, dođe prorok Natan. ²³I javiše caru govoreći: Evo Natana proroka. I on stupivši pred cara pokloni se caru licem do zemlje. ²⁴I reče Natan: Care, gospodaru moj, jesi li ti kazao: Adonija će biti car posle mene, i on će sedeti na prestolu mom? ²⁵Jer otide danas i nakla volova i ugojene stoke i ovaca mnogo, i pozva sve sinove careve i vojvode i Avijatara sveštenika; i eno jedu i piju s njim i govore: Da živi car Adonija. ²⁶Mene pak, sluge tvog, ne pozva, ni Sadoka sveštenika, ni Venaje sina Jodajevog, ni Solomuna sluge tvog. ²⁷Je li to car gospodar moj naredio? Ne kazavši sluzi svom ko će sesti na presto gospodara mog cara posle njega.

²⁸A car David odgovori i reče: Zovite mi Vitsaveju. I ona dođe pred cara, i stade pred carem. ²⁹Tada se zakle car govoreći: Tako da je živ Gospod, koji je izbavio dušu moju od svake nevolje, ³⁰kako sam ti se zakleo Gospodom Bogom Izrailjevim rekavši: Solomun sin tvoj biće car posle mene, i on će sedeti na prestolu mom mesto mene, tako ću učiniti danas. ³¹Tada Vitsaveja savi se licem do zemlje i pokloni se caru, pa reče: Da živi gospodar moj car David doveka!

³²Potom reče car David: Zovite mi Sadoka sveštenika i Natana proroka i Venaju, sina Jodajevog. I oni dođoše pred cara. ³³A car im reče: Uzmite sa sobom sluge gospodara svog, i posadite Solomuna, sina mog, na moju mazgu i i odvedite ga do Giona; ³⁴i neka ga onde Sadok sveštenik i Natan prorok pomažu za cara nad Izrailjem, i zatrubite u trubu i recite: Da živi car Solomun! ³⁵Potom se vratite za njim, i on neka dođe i sedne na presto moj i caruje mesto mene; jer sam njega odredio da bude vođ Izrailju i Judi. ³⁶A Venaja, sin Jodajev, odgovori caru i reče: Amin! Neka tako kaže Gospod Bog gospodara mog cara. ³⁷Kako je Gospod bio s gospodarem mojim carem tako neka bude i sa Solomunom, i neka podigne presto njegov još više nego presto gospodara mog, cara Davida.

³⁸I tako otide Sadok sveštenik i Natan prorok i Venaja sin Jodajev i Hereteji i Feleteji, i posadiše Solomuna na mazgu cara Davida i odvedoše ga do Giona. ³⁹I Sadok sveštenik uze rog s uljem iz šatora, i pomaza Solomuna. Potom zatrubiše u trubu i sav narod reče: Da živi car Solomun! ⁴⁰I sav narod pođe za njim, i narod sviraše u svirale i veseljaše se veoma da se zemlja razlegaše od vike njihove.

⁴¹I začu Adonija i sve zvanice koje behu s njim, pošto jedoše; začu i Joav glas trubni, pa reče: Kakva je to vika i vreva u gradu? ⁴²I dokle on još govoraše, gle, dođe Jonatan sin Avijatara sveštenika; i Adonija mu reče: Hodi, jer si junak i nosiš dobre glase. ⁴³A Jonatan odgovori i reče Adoniji: Ta, gospodar naš, car David, postavi Solomuna carem. ⁴⁴Jer car posla s njim Sadoka sveštenika i Natana proroka i Venaju, sina Jodajevog, i Hereteje i Feleteje, i posadiše ga na carevu mazgu. ⁴⁵I pomazaše ga Sadok sveštenik i Natan prorok kod Giona za cara, i otidoše odande veseleći se tako da je grad uzavreo; to je vika koju čuste. ⁴⁶I Solomun je već seo na carski presto. ⁴⁷I došle su sluge careve, i blagosloviše gospodara našeg, cara Davida govoreći: Da Bog proslavi ime Solomunovo još većma nego tvoje, i presto njegov da podigne još više nego tvoj. I pokloni se car na postelji svojoj. ⁴⁸Još ovako reče car: Da je blagosloven Gospod Bog Izrailjev, koji dade danas ko će sedeti na prestolu mom, da vide moje oči.

⁴⁹Tada se prepadoše, i ustaše sve zvanice Adonijine, i otidoše svak svojim putem. ⁵⁰A Adonija bojeći se Solomuna usta i otide, i uhvati se za rogove oltaru. ⁵¹I javiše Solomunu govoreći: Eno, Adonija se uplašio od cara Solomuna, i eno ga, uhvatio se za rogove oltaru, i veli: Neka mu se zakune car Solomun da neće ubiti slugu svog mačem. ⁵²A Solomun reče: Ako bude pošten čovek, ni dlaka s glave njegove neće pasti na zemlju; ali ako se nađe zlo na njemu, poginuće. ⁵³I tako posla car Solomun, te ga dovedoše od oltara; i kad dođe, pokloni se caru Solomunu; a Solomun mu reče: Idi kući svojoj.