Ponovljeni zakoni 32

Pesma Mojsijeva. Bog ga priprema na smrt.

¹Slušaj, nebo, govoriću;

i zemlja neka čuje govor usta mojih.

²Neka se spusti kao dažd nauka moja,

i neka padne kao rosa govor moj,

kao sitan dažd na mladu travu

i kao krupan dažd na odraslu travu.

³Jer ću javljati ime Gospodnje;

veličajte Boga našeg.

⁴Delo je te Stene savršeno,

jer su svi putevi Njegovi pravda;

Bog je veran, bez nepravde;

pravedan je i istinit.

⁵Oni se pokvariše prema Njemu;

njihovo nevaljalstvo nije nevaljalstvo sinova Njegovih;

to je rod zao i pokvaren.

⁶Tako li vraćate Gospodu,

narode ludi i bezumni?

Nije li On Otac tvoj

koji te je zadobio?

On te je načinio i stvorio.

⁷Opomeni se nekadašnjih dana,

pogledajte godine svakog veka;

pitaj oca svog i on će ti javiti,

starije svoje i kazaće ti.

⁸Kad Višnji razdade nasledstvo narodima,

kad razdeli sinove Adamove,

postavi međe narodima po broju sinova Izrailjevih.

⁹Jer je deo Gospodnji narod Njegov,

Jakov je uže nasledstva Njegovog.

¹⁰Nađe ga u zemlji pustoj,

na mestu strašnom gde buči pustoš;

vodi ga unaokolo, uči ga

i čuva kao zenicu oka svog.

¹¹Kao što orao izmamljuje orliće svoje,

diže se nad ptićima svojim,

širi krila svoja, uzima ih

i nosi na krilima svojim,

¹²Tako ga Gospod vođaše,

i s njim ne beše tuđeg boga;

¹³Vođaše ga na visine zemaljske

da jede rod poljski,

i davaše mu da sisa med iz stene

i ulje iz tvrdog kamena,

¹⁴Maslo od krava i mleko od ovaca

s pretilinom od jaganjaca i ovnova vasanskih i jaraca,

sa srcem zrna pšeničnih;

i pio si vino, krv od grožđa.

¹⁵Ali se Izrailj ugoji, pa se stade ritati;

utio si, udebljao i zasalio;

pa ostavi Boga koji ga je stvorio,

i prezre stenu spasenja svog.

¹⁶Na revnost razdražiše Ga tuđim bogovima,

gadovima razgneviše Ga.

¹⁷Prinosiše žrtve đavolima, ne Bogu,

bogovima, kojih nisu znali,

novim, koji iz bliza dođoše,

kojih se nisu strašili oci vaši.

¹⁸Stenu koja te je rodila zaboravio si;

zaboravio si Boga Stvoritelja svog.

¹⁹Kad to vide Gospod, razgnevi se

na sinove svoje i na kćeri svoje,

²⁰I reče: Sakriću od njih lice svoje,

videću kakav će im biti posledak,

jer su rod pokvaren,

sinovi u kojima nema vere.

²¹Oni me razdražiše na revnost onim što nije Bog,

razgneviše svojim taštinama;

i ja ću njih razdražiti na revnost onim koji nije narod,

narodom ludim razljutiću ih.

²²Jer se oganj razgoreo u gnevu mom,

i goreće do najdubljeg pakla;

spaliće zemlju i rod njen,

i popaliće temelje brdima.

²³Zgrnuću na njih zla,

strele svoje pobacaću na njih.

²⁴Glad će ih cediti,

vrućice i ljuti pomori proždiraće ih;

i zube zverske poslaću na njih

i jed zmija zemaljskih.

²⁵Spolja će ih ubijati mač,

a po kletima strah,

i momka i devojku,

dete na sisi i sedog čoveka.

²⁶Rekao bih: Rasejaću ih po svim uglovima zemaljskim,

učiniću da nestane spomen njihov između ljudi,

²⁷Da mi nije do mržnje neprijateljeve,

da se ne bi neprijatelji njihovi poneli i rekli:

Ruka se naša uzvisila,

a nije Gospod učinio sve ovo.

²⁸Jer su narod koji propada sa svojih namera,

i nema u njih razuma.

²⁹Kamo da su pametni, da razumeju ovo,

i gledaju na kraj svoj!

³⁰Kako bi jedan gonio hiljadu

a dvojica terala deset hiljada,

da ih nije stena njihova prodala

i Gospod ih predao?

³¹Jer stena njihova nije kao naša Stena;

neprijatelji naši neka budu sudije.

³²Jer je čokot njihov od čokota sodomskog

i iz polja gomorskog;

grožđe je njihovo grožđe otrovno,

puca su mu gorka.

³³Vino je njihovo otrov zmajevski,

i ljuti jed aspidin.

³⁴Nije li to sakriveno kod mene,

zapečaćeno u riznicama mojim?

³⁵Moja je osveta i plata,

u svoje vreme popuznuće noga njihova,

jer je blizu dan propasti njihove,

i ide brzo šta će ih zadesiti.

³⁶Sudiće Gospod narodu svom,

i žao će mu biti sluga Njegovih,

kad vidi da je prošla snaga

i da nema ništa ni od uhvaćenog ni od ostavljenog.

³⁷I reći će: Gde su bogovi njihovi?

Stena u koju se uzdaše?

³⁸Koji salo od žrtava njegovih jedoše

i piše vino od naliva njihovih.

Neka ustanu i pomognu vam,

i neka vam budu zaklon.

³⁹Vidite sada da sam ja, ja sam,

i da nema Boga osim mene.

Ja ubijam i oživljujem,

ranim i isceljujem,

i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke.

⁴⁰Jer podižem k nebu ruku svoju

i kažem: Ja sam živ doveka.

⁴¹Ako naoštrim sjajni mač svoj

i uzmem u ruku sud,

učiniću osvetu na neprijateljima svojim

i vratiću onima koji mrze na me.

⁴²Opojiću strele svoje krvlju,

i mač će se moj najesti mesa,

krvlju isečenih i zarobljenih,

kad počnem osvetu na neprijateljima.

⁴³Veselite se narodi s narodom Njegovim,

jer će pokajati krv sluga svojih,

i osvetiće se neprijateljima svojim,

i očistiće zemlju svoju i narod svoj.

⁴⁴I dođe Mojsije i izgovori sve reči pesme ove narodu, on i Isus, sin Navin. ⁴⁵A kad izgovori Mojsije sve reči ove svemu Izrailju, ⁴⁶reče im: Privijte srce svoje k svim rečima koje vam ja danas zasvedočavam, i kazujte ih sinovima svojim da bi držali sve reči ovog zakona i tvorili ih. ⁴⁷Jer nije prazna reč da za nju ne marite, nego je život vaš; i tom ćete rečju produžiti dane svoje na zemlji, u koju idete preko Jordana da je nasledite.

⁴⁸U isti dan reče Gospod Mojsiju govoreći: ⁴⁹Iziđi na ovu goru avarimsku, na goru Navav, koja je u zemlji moavskoj prema Jerihonu, i vidi zemlju hanansku koju dajem sinovima Izrailjevim u državu. ⁵⁰I umri na gori na koju iziđeš, i priberi s k rodu svom, kao što je umro Aron, brat tvoj na gori Oru i pribrao se k rodu svom. ⁵¹Jer mi zgrešiste među sinovima Izrailjevim na vodi od svađe u Kadisu u pustinji Sinu, što me ne proslaviste među sinovima Izrailjevim. ⁵²Pred sobom ćeš videti zemlju, ali nećeš u nju ući, u zemlju koju dajem sinovima Izrailjevim.