Jeremija 14

Objavljivanje suše i gladi.

¹Reč Gospodnja koja dođe Jeremiji o suši.

²Juda tuži, i vrata su mu žalosna;

leže na zemlji u crno zaviti;

vika iz Jerusalima podiže se.

³Najveći između njih šalju najmanje na vodu;

došavši na studence ne nalaze vode,

vraćaju se s praznim sudovima svojim,

stide se i srame se i pokrivaju glavu svoju.

⁴Zemlja je ispucala, jer ne beše dažda na zemlji;

zato se težaci stide i pokrivaju glavu svoju.

⁵I košuta u polju ostavlja mlade svoje,

jer nema trave.

⁶I divlji magarci stojeći na visovima vuku u se vetar kao zmajevi,

oči im iščileše,

jer nema trave.

⁷Kad bezakonja naša svedoče na nas, Gospode,

učini radi imena svog;

jer je mnogo odmeta naših,

Tebi sagrešismo.

⁸Nado Izrailjeva!

Spasitelju njegov u nevolji!

Zašto si kao tuđin u ovoj zemlji

i kao putnik koji se svrati da prenoći?

⁹Zašto si kao umoran čovek,

kao junak, koji ne može izbaviti?

Ta, Ti si usred nas, Gospode,

i ime je Tvoje prizvano na nas;

nemoj nas ostaviti.

¹⁰Ovako govori Gospod za narod ovaj:

Milo im je da se skitaju,

ne ustavljaju noge svoje,

zato nisu mili Gospodu;

sada će se opomenuti bezakonja njihova

i pohodiće grehe njihove.

¹¹Potom reče mi Gospod: Ne moli se za taj narod da bi mu bilo dobro. ¹²Ako će i postiti, neću uslišiti vike njihove; i ako će prineti žrtve paljenice i dar, neće mi to ugoditi, nego mačem i glađu i pomorom pomoriću ih.

¹³Tada rekoh: Oh, Gospode Gospode, evo, proroci im govore: Nećete videti mača, i neće biti gladi u vas, nego ću vam dati mir pouzdan na ovom mestu. ¹⁴A Gospod mi reče: Laž prorokuju ti proroci u moje ime, nisam ih poslao, niti sam im zapovedio, niti sam im govorio; lažne utvare i gatanje i ništavilo i prevaru srca svog oni vam prorokuju. ¹⁵Zato ovako veli Gospod za proroke koji prorokuju u moje ime, a ja ih nisam poslao, i govore: Neće biti mača ni gladi u ovoj zemlji: od mača i gladi izginuće ti proroci. ¹⁶A narod ovaj, kome oni prorokuju, biće povaljan po ulicama jerusalimskim od gladi i mača, i neće biti nikoga da ih pogrebe, njih, žene njihove i sinove njihove i kćeri njihove; tako ću izliti na njih zloću njihovu.

¹⁷Reci im dakle ovu reč:

Neka oči moje liju suze danju i noću

i neka ne prestaju,

jer devojka, kći mog naroda satre se veoma,

od udarca preljutog.

¹⁸Ako iziđem u polje, eto pobijenih mačem;

ako uđem u grad, eto iznemoglih od gladi;

jer i prorok i sveštenik otidoše u zemlju koju ne znaju.

¹⁹Eda li si sasvim odbacio Judu?

Eda li je omrzao duši Tvojoj Sion?

Zašto si nas udario tako da nam nema leka?

Čekasmo mir, ali nema dobra;

i vreme da ozdravimo, a gle, strah.

²⁰Priznajemo, Gospode, zloću svoju,

bezakonje otaca svojih,

zgrešili smo Ti.

²¹Nemoj nas odbaciti radi imena svog;

nemoj naružiti prestola slave svoje,

opomeni se zaveta svog s nama,

nemoj ga ukinuti.

²²Ima li među taštinama u naroda koji da daje dažd?

Ili nebesa, daju li sitan dažd?

Nisi li Ti to, Gospode Bože naš?

Zato Tebe čekamo, jer Ti činiš sve to.