Jeremija 4

Ponovna beseda radi pokajanja. Proricanje o pustošenju Judejske zemlje. Žalost prorokova.

¹Ako ćeš se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati,

i ako ukloniš gadove svoje ispred mene, nećeš se skitati.

²I klećeš se istinito, verno i pravo: Tako da je živ Gospod.

I narodi će se blagosiljati Njim, i Njim će se hvaliti.

³Jer ovako veli Gospod Judejcima i Jerusalimljanima:

orite sebi krčevinu,

i ne sejte u trnje.

⁴Obrežite se Gospodu,

i skinite okrajak sa srca svog,

Judejci i Jerusalimljani,

da ne iziđe jarost moja kao oganj

i razgori se da ne bude nikoga ko bi ugasio

za zla dela vaša.

⁵Objavite u Judeji i oglasite u Jerusalimu i recite:

trubite u trubu po zemlji;

vičite, sazovite narod i recite:

Skupite se, i uđimo u tvrde gradove.

⁶Podignite zastavu prema Sionu, bežite i ne stajte,

jer ću dovesti zlo od severa i pogibao veliku.

⁷Izlazi lav iz česte svoje

i koji zatire narode krenuvši se ide s mesta svog

da obrati zemlju tvoju u pustoš,

gradovi tvoji da se raskopaju da ne bude nikoga u njima.

⁸Za to pripašite kostret, plačite i ridajte,

jer se žestoki gnev Gospodnji nije odvratio od nas.

⁹I tada će, veli Gospod, nestati srca caru i srca knezovima, i sveštenici će se udiviti i proroci će se začuditi. ¹⁰I rekoh: Ah Gospode Gospode! Baš si prevario ovaj narod i Jerusalim govoreći: Imaćete mir, a mač dođe do duše.

¹¹U to će se vreme kazati ovom narodu i Jerusalimu: Vetar vruć s visokih mesta u pustinji duva ka kćeri naroda mog, ne da proveje ni pročisti. ¹²Vetar jači od tih doći će mi; i ja ću im sada izreći sud.

¹³Gle, kao oblak podiže se,

i kola su mu kao vihor, konji su mu brži od orlova.

Teško nama! Propadosmo.

¹⁴Umij srce svoje od zla, Jerusalime, da bi se izbavio;

dokle će stajati u tebi misli tvoje ništave?

¹⁵Jer glas javlja od Dana,

i oglašuje zlo od gore Jefremove.

¹⁶Kazujte narodima;

evo oglašujte za Jerusalim

da idu stražari iz daleke zemlje,

i puštaju glas svoj na gradove Judine.

¹⁷Kao čuvari poljski staće oko njega,

jer se odmetnu od mene,

veli Gospod.

¹⁸Put tvoj i dela tvoja to ti učiniše;

to je od zla tvog da je gorko i da ti dopire do srca.

¹⁹Jaoh utroba, jaoh utroba!

Boli me u srcu; srce mi bije;

ne mogu ćutati;

jer glas trubni čuješ, dušo moja, viku ubojnu.

²⁰Pogibao na pogibao oglašuje se;

jer se pustoši sva zemlja,

najedanput će se opustošiti moji šatori,

zavesi moji za čas.

²¹Dokle ću gledati zastavu?

Slušati glas trubni?

²²Jer je narod moj bezuman, ne poznaje me,

ludi su sinovi i bez razuma,

mudri su da zlo čine,

a dobro činiti ne umeju.

²³Pogledah na zemlju, a gle bez obličja je i pusta;

i na nebo, a svetlosti njegove nema.

²⁴Pogledah na gore,

a gle, tresu se i svi humovi drmaju se.

²⁵Pogledah, a gle, nema čoveka,

i sve ptice nebeske odletele.

²⁶Pogledah, a gle, Karmil je pustinja

i svi gradovi njegovi oboreni od Gospoda,

od žestokog gneva Njegovog.

²⁷Jer ovako govori Gospod:

Sva će zemlja opusteti;

ali neću sasvim zatrti.

²⁸Zato će tužiti zemlja, i nebo će gore potamneti,

jer rekoh, namislih, i neću se raskajati, niti ću udariti natrag.

²⁹Od vike konjika i strelaca pobeći će svi gradovi,

otići će u guste šume i na stene će se popeti;

svi će gradovi biti ostavljeni

i niko neće u njima živeti.

³⁰A ti, opustošena, šta ćeš činiti?

Ako se i oblačiš u skerlet,

ako se i kitiš nakitom zlatnim,

i mažeš lice svoje,

zaludu se krasiš,

preziru te milosnici, traže dušu tvoju.

³¹Jer čujem glas kao porodiljin,

cviljenje kao žene koja se prvi put porađa,

glas kćeri sionske, koja rida,

pruža ruke svoje govoreći:

Teško meni! Jer mi nestaje duša od ubilaca.