Jeremija 6

¹Skupite se iz Jerusalima, sinovi Venijaminovi,

i u Tekuji zatrubite u trubu,

i podignite znak ognjen nad Vet-Akeremom,

jer se vidi zlo od severa i velika pogibao.

²Učinih kćer sionsku da je kao lepa i nežna devojka.

³K njoj će doći pastiri sa stadima svojim,

razapeće oko nje šatore,

svaki će opasti svoje mesto.

⁴Spremite rat na nju,

ustanite da udarimo u podne.

Teško nama,

jer dan naže, i senke večernje oduljaše.

⁵Ustanite da udarimo obnoć

i razvalimo dvorove njene.

⁶Jer ovako govori Gospod nad vojskama:

Secite drva, i načinite opkope prema Jerusalimu;

to je grad koji treba pohoditi;

koliki je god, nasilje je u njemu.

⁷Kao što izvor toči vodu svoju, tako on toči zloću svoju;

nasilje i otimanje čuje se u njemu,

preda mnom su jednako bolovi i rane.

⁸Popravi se, Jerusalime,

da se ne otrgne duša moja od tebe,

da te ne obratim u pustinju,

u zemlju gde se ne živi.

⁹Ovako govori Gospod nad vojskama:

Ostatak će se Izrailjev pabirčiti kao vinova loza.

Turaj ruku svoju kao berač u kotarice.

¹⁰Kome ću govoriti i svedočiti da čuju?

Gle, uho im je neobrezano, te ne mogu čuti;

gle, reč je Gospodnja njima podsmeh, nije im mila.

¹¹Za to sam pun gneva Gospodnjeg;

iznemogoh ustežući ga;

prosuću ga na decu po ulicama i na sabrane mladiće,

i čovek i žena uhvatiće se, i stari i vremeniti.

¹²I kuće će njihove pripasti drugima, i njive i žene,

kad mahnem rukom svojom na stanovnike ove zemlje,

veli Gospod.

¹³Jer od malog do velikog svi se dadoše na lakomstvo,

i prorok i sveštenik, svi su varalice.

¹⁴I leče rane kćeri naroda mog ovlaš,

govoreći: Mir, mir;

a mira nema.

¹⁵Eda li se postideše što činiše gad?

Niti se postideše niti znaju za stid;

za to će popadati među onima koji padaju;

kad ih pohodim, popadaće,

veli Gospod.

¹⁶Gospod reče ovako:

Stanite na putevima i pogledajte,

i pitajte za stare staze, koji je put dobar,

pa idite po njemu, i naći ćete mir duši svojoj.

A oni rekoše: Nećemo da idemo.

¹⁷I postavih vam stražare govoreći:

Pazite na glas trubni.

A oni rekoše: Nećemo da pazimo.

¹⁸Zato čujte, narodi, i poznaj, zbore,

šta je među njima.

¹⁹Čuj, zemljo!

Evo ja ću pustiti zlo na ovaj narod,

plod misli njihovih,

jer ne paze na moje reči,

i odbaciše zakon moj.

²⁰Šta će mi tamjan, što dolazi iz Save,

i dobri cimet iz daleke zemlje?

Žrtve vaše paljenice nisu mi ugodne,

niti su mi prinosi vaši mili.

²¹Zato ovako govori Gospod:

Evo ja ću metnuti ovom narodu smetnje,

o koje će se spotaći i očevi i sinovi, sused i prijatelj mu,

i poginuće.

²²Ovako govori Gospod:

Evo narod će doći iz zemlje severne,

i velik će narod ustati od krajeva zemaljskih.

²³Luk i koplje nosiće,

žestoki će biti i nemilostivi,

glas će im bučati kao more,

i jahaće na konjima,

spremni kao junaci da se biju s tobom,

kćeri sionska.

²⁴Kad čujemo glas o njemu, klonuće nam ruke,

tuga će nas spopasti i bolovi kao porodilju.

²⁵Ne izlazite u polje, i putem ne idite,

jer je mač neprijateljev i strah unaokolo.

²⁶Kćeri naroda mog,

pripaši kostret i valjaj se u pepelu,

žali kao za sinom jedincem i ridaj gorko,

jer će brzo doći na nas zatirač.

²⁷Postavih te da si stražara i grad narodu mom

da doznaješ i izviđaš put njihov.

²⁸Svi su odmetnici nad odmetnicima, idu te opadaju,

bronza su i gvožđe, svi su pokvareni.

²⁹Izgoreše mehovi,

oganj sažeže olovo,

uzalud se pretapa,

jer se zla ne mogu odlučiti.

³⁰Oni će se zvati srebro lažno,

jer ih Gospod odbaci.