Jeremija 7

¹Reč koja dođe Jeremiji od Gospoda govoreći: ²Stani na vratima doma Gospodnjeg, i oglasi onde ovu reč, i reci: Čujte reč Gospodnju, svi Judejci, koji ulazite na ova vrata da se poklonite Gospodu. ³Ovako govori Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: Popravite svoje puteve i dela svoja, pa ću učiniti da stanujete na ovom mestu. ⁴Ne uzdajte se u lažne reči govoreći: Crkva Gospodnja, crkva Gospodnja, crkva Gospodnja ovo je.

⁵Nego doista popravite svoje puteve i dela svoja, i sudite pravo između čoveka i bližnjeg njegova. ⁶Inostrancu, siroti i udovici ne činite krivo, i krv pravu ne prolivajte na ovom mestu, i ne idite za drugim bogovima na svoje zlo. ⁷Tada ću učiniti da stanujete od veka do veka na ovom mestu, u zemlji koju sam dao ocima vašim.

⁸Eto, vi se uzdate u reči lažne, koje ne pomažu. ⁹Kradete, ubijate i činite preljubu, kunete se krivo, i kadite Valima, i idete za drugim bogovima, kojih ne znate; ¹⁰pa onda dohodite i stajete preda mnom u ovom domu, koji se zove mojim imenom, i govorite: Izbavismo se, da činite sve ove gadove. ¹¹Je li ovaj dom, koji se zove mojim imenom, u vašim očima pećina hajdučka? Gle, i ja vidim, veli Gospod. ¹²Nego idite sada na moje mesto, koje je bilo u Silomu, gde namestih ime svoje ispočetka, i vidite šta sam mu učinio za zloću naroda svog Izrailja. ¹³Zato sada, što činite sva ona dela, veli Gospod, i što vam govorim zarana jednako, a vi ne slušate, i kad vas zovem, a vi se ne odazivate, ¹⁴zato ću učiniti tom domu, koji se zove mojim imenom, u koji se vi uzdate, i ovom mestu, koje dadoh vama i ocima vašim, kao što sam učinio Silomu. ¹⁵I odbaciću vas od lica svog, kao što sam odbacio svu braću vašu, sve seme Jefremovo.

¹⁶Ti se dakle ne moli za taj narod, i ne podiži vike ni molbe za njih, i ne govori mi za njih; jer te neću uslišiti. ¹⁷Zar ne vidiš šta čine po gradovima Judinim i po ulicama jerusalimskim? ¹⁸Sinovi kupe drva, a očevi lože oganj, i žene mese testo, da peku kolače carici nebeskoj, i da liju nalive drugim bogovima, da bi mene dražili. ¹⁹Mene li draže? Govori Gospod; eda li ne sebe, na sramotu licu svom? ²⁰Zato ovako govori Gospod Gospod: Gle, gnev moj i jarost moja izliće se na ovo mesto, na ljude i na stoku i na drveta poljska i na rod zemaljski, i raspaliće se, i neće se ugasiti.

²¹Ovako veli Gospod nad vojskama Bog Izrailjev: Žrtve svoje paljenice sastavite sa prinosima svojim, i jedite meso. ²²Jer ne govorih ocima vašim, niti im zapovedih, kad ih izvedoh iz zemlje misirske, za žrtve paljenice ni za prinose. ²³Nego im ovo zapovedih govoreći: Slušajte glas moj i biću vam Bog i vi ćete mi biti narod, i idite svim putevima koje vam zapovedih, da bi vam dobro bilo. ²⁴Ali ne poslušaše, niti uha svog prignuše, nego idoše po savetima i mislima zlog srca svog, i otidoše natrag, a ne napred. ²⁵Otkad iziđoše oci vaši iz zemlje misirske do danas, slah k vama sve sluge svoje proroke svaki dan zarana i bez prestanka. ²⁶Ali ne poslušaše me, niti uha svog prignuše, nego behu tvrdovrati i činiše gore nego oci njihovi.

²⁷Govorićeš im sve ove reči, ali te neće poslušati; i zvaćeš ih, ali ti se neće odazvati. ²⁸Zato im reci: Ovo je narod koji ne sluša glas Gospoda Boga svog, niti prima nauke; propade vera i nesta je iz usta njihovih.

³⁰Jer sinovi Judini učiniše šta je zlo preda mnom, govori Gospod, metnuše gadove svoje u dom koji se zove mojim imenom, da bi ga oskvrnili. ³¹I sagradiše visine Tofetu, koji je u dolini sina Enomovog, da sažižu sinove svoje i kćeri svoje ognjem, što nisam zapovedio niti mi je došlo na um. ³²Zato evo, idu dani, veli Gospod, kad se više neće zvati Tofet ni dolina sina Enomovog, nego dolina krvna, i pogrebavaće se u Tofetu, jer neće biti mesta. ³³I mrtva će telesa naroda ovog biti hrana pticama nebeskim i zverju zemaljskom, i neće biti nikoga da ih plaši. ³⁴I učiniću, te će iz gradova Judinih i s ulica jerusalimskih nestati glas radostan i glas veseo, glas ženikov i glas nevestin; jer će zemlja opusteti.