Jov 30

¹A sada smeju mi se mlađi od mene,

kojima otaca ne bih hteo metnuti sa psima stada svog.

²A na šta bi mi i bila sila ruku njihovih?

U njima beše propala starost.

³Od siromaštva i gladi samoćavahu

bežeći od suva, mračna, pusta i opustošena mesta;

⁴Koji brahu lobodu po čestama,

i smrekovo korenje beše im hrana.

⁵Između ljudi behu izgonjeni

i vikaše se za njima kao za lupežom.

⁶Življahu po strašnim uvalama,

po jamama u zemlji i u kamenu.

⁷Po grmovima rikahu,

pod trnjem se skupljahu.

⁸Behu ljudi nikakvi i bez imena,

manje vredni nego zemlja.

⁹I njima sam sada pesma,

i postah im priča.

¹⁰Gade se na me, idu daleko od mene

i ne ustežu se pljuvati mi u lice.

¹¹Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao

te zbaciše uzdu preda mnom.

¹²S desne strane ustajahu momci,

potkidahu mi noge,

i nasipaju put k meni da me upropaste.

¹³Raskopaše moju stazu,

umnožiše mi muke,

ne treba niko da im pomaže.

¹⁴Kao širokim prolomom naviru,

i navaljuju preko razvalina.

¹⁵Strahote navališe na me,

i kao vetar teraju dušu moju,

i kao oblak prođe sreća moja.

¹⁶I sada se duša moja razliva u meni,

stigoše me dani mučni.

¹⁷Noću probada mi kosti u meni,

i žile moje ne odmaraju se.

¹⁸Od teške sile promenilo se odelo moje,

i kao ogrlica u košulje moje steže me.

¹⁹Bacio me je u blato,

te sam kao prah i pepeo.

²⁰Vičem k Tebi, a Ti me ne slušaš;

stojim pred Tobom, a Ti ne gledaš na me.

²¹Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja;

silom ruke svoje suprotiš mi se.

²²Podižeš me u vetar, posađuješ me na nj,

i rastapaš u meni sve dobro.

²³Jer znam da ćeš me odvesti na smrt

i u dom određeni svima živima.

²⁴Ali neće pružiti ruke svoje u grob;

kad ih stane potirati, oni neće vikati.

²⁵Nisam li plakao radi onog koji beše u zlu?

Nije li duša moja žalosna bivala radi ubogog?

²⁶Kad se dobru nadah, dođe mi zlo;

i kad se nadah svetlosti, dođe mrak.

²⁷Utroba je moja uzavrela,

i ne može da se umiri,

zadesiše me dani mučni.

²⁸Hodim crn, ne od sunca,

ustajem i vičem u zboru.

²⁹Brat postah zmajevima

i drug sovama.

³⁰Pocrnela je koža na meni

i kosti moje posahnuše od žege.

³¹Gusle se moje pretvoriše u zapevku,

i svirala moja u plač.