Luka 8

¹Posle toga iđaše On po gradovima i po selima učeći i propovedajući jevanđelje o carstvu Božijem, i dvanaestorica s Njim. ²I neke žene koje behu isceljene od zlih duhova i bolesti: Marija, koja se zvaše Magdalina, iz koje sedam đavola iziđe, ³i Jovana, žena Huze pristava Irodovog, i Susana, i druge mnoge koje služahu Njemu imanjem svojim.

⁴A kad se sabra naroda mnogo, i iz svih gradova dolažahu k Njemu, kaza u priči: ⁵Iziđe sejač da seje seme svoje; i kad sejaše, jedno pade kraj puta, i pogazi se, i ptice nebeske pozobaše ga, ⁶a drugo pade na kamen, i iznikavši osuši se, jer nemaše vlage. ⁷I drugo pade u trnje, i uzraste trnje, i udavi ga. ⁸A drugo pade na zemlju dobru, i iznikavši donese rod sto puta onoliko. Govoreći ovo povika: Ko ima uši da čuje neka čuje.

⁹A učenici Njegovi pitahu Ga govoreći: Šta znači priča ova? ¹⁰A On reče: Vama je dano da znate tajne carstva Božijeg; a ostalima u pričama, da gledajući ne vide, i čujući ne razumeju. ¹¹A priča ova znači: Seme je reč Božija. ¹²A koje je kraj puta to su oni koji slušaju, ali potom dolazi đavo, i uzima reč iz srca njihovog, da ne veruju i da se ne spasu. ¹³A koje je na kamenu to su oni koji kad čuju s radosti primaju reč; i ovi korena nemaju koji za neko vreme veruju, a kad dođe vreme kušanja otpadnu. ¹⁴A koje u trnje pade, to su oni koji slušaju, i otišavši, od brige i bogatstva i slasti ovog života zaguše se, i rod ne sazri. ¹⁵A koje je na dobroj zemlji to su oni koji reč slušaju, i u dobrom i čistom srcu drže, i rod donose u trpljenju. Ovo govoreći povika: Ko ima uši da čuje neka čuje.

¹⁶Niko, pak, sveće ne poklapa sudom kad je zapali, niti meće pod odar, nego je metne na svećnjak da vide svetlost koji ulaze. ¹⁷Jer nema ništa tajno što neće biti javno, ni sakriveno što se neće doznati i na videlo izići. ¹⁸Gledajte, dakle, kako slušate; jer ko ima, daće mu se, a ko nema, uzeće se od njega i ono što misli da ima.

¹⁹Dođoše pak k Njemu mati i braća Njegova, i ne mogahu od naroda da govore s Njim. ²⁰I javiše Mu govoreći: Mati Tvoja i braća Tvoja stoje napolju, hoće da Te vide. ²¹A On odgovarajući reče im: Mati moja i braća moja oni su koji slušaju reč Božiju i izvršuju je.

²²I dogodi se u jedan dan On uđe s učenicima svojim u lađu, i reče im: Da pređemo na one strane jezera. I pođoše. ²³A kad iđahu oni On zaspa. I podiže se oluja na jezeru, i topljahu se, i behu u velikoj nevolji. ²⁴I pristupivši probudiše Ga govoreći: Učitelju! Učitelju! Izgibosmo. A On ustade, i zapreti vetru i valovima; i prestadoše i posta tišina. ²⁵A njima reče: Gde je vera vaša? A oni se poplašiše, i čuđahu se govoreći jedan drugom: Ko je Ovaj što i vetrovima i vodi zapoveda, i slušaju Ga?

²⁶I dođoše u okolinu gadarinsku koja je prema Galileji. ²⁷A kad iziđe On na zemlju, srete Ga jedan čovek iz grada u kome behu đavoli od mnogo godina, i u haljine ne oblačaše se, i ne življaše u kući, nego u grobovima. ²⁸A kad vide Isusa, povika i pripade k Njemu i reče zdravo: Šta je tebi do mene, Isuse, Sine Boga Najvišeg? Molim Te, ne muči me. ²⁹Jer Isus zapovedi duhu nečistom da iziđe iz čoveka: jer ga mučaše odavno, i metahu ga u verige i u puta da ga čuvaju, i iskida sveze, i teraše ga đavo po pustinji. ³⁰A Isus ga zapita govoreći: Kako ti je ime? A on reče: Legeon; jer mnogi đavoli behu ušli u nj. ³¹I moljahu Ga da im ne zapovedi da idu u bezdan. ³²A onde pasaše po gori veliko krdo svinja, i moljahu Ga da im dopusti da u njih uđu. I dopusti im. ³³Tada iziđoše đavoli iz čoveka i uđoše u svinje; i navali krdo s brega u jezero, i utopi se.

³⁴A kad videše svinjari šta bi, pobegoše i javiše u gradu i po selima. ³⁵I iziđoše ljudi da vide šta je bilo, i dođoše k Isusu, i nađoše čoveka iz koga đavoli behu izišli, a on sedi obučen i pametan kod nogu Isusovih; i uplašiše se. ³⁶A oni što su videli kazaše im kako se isceli besni. ³⁷I moli Ga sav narod iz okoline gadarinske da ide od njih; jer se behu vrlo uplašili. A On uđe u lađu i otide natrag. ³⁸Čovek, pak, iz koga iziđoše đavoli moljaše da bi s Njim bio; ali ga Isus otpusti govoreći: ³⁹Vrati se kući svojoj, i kazuj šta ti učini Bog. I otide propovedajući po svemu gradu šta mu Isus učini.

⁴⁰A kad se vrati Isus, srete Ga narod, jer Ga svi očekivahu. ⁴¹I gle, dođe čovek po imenu Jair, koji beše starešina u zbornici, i pade pred noge Isusove, i moljaše Ga da uđe u kuću njegovu; ⁴²jer u njega beše jedinica kći od dvanaest godina, i ona umiraše.

A kad iđaše Isus, turkaše Ga narod. ⁴³I beše jedna bolesna žena od tečenja krvi dvanaest godina, koja je sve svoje imanje potrošila na lekare i nijedan je nije mogao izlečiti, ⁴⁴i pristupivši sastrag dotače se skuta od haljine Njegove, i odmah stade tečenje krvi njene. ⁴⁵I reče Isus: Ko je to što se dotače mene? A kad se svi odgovarahu, reče Petar i koji behu s njim: Učitelju! Narod Te opkolio i turka Te, a Ti kažeš: Ko je to što se dotače mene? ⁴⁶A Isus reče: Neko se dotače mene; jer ja osetih silu koja iziđe iz mene. ⁴⁷A kad vide žena da se nije sakrila, pristupi drhćući, i pade pred Njim, i kaza Mu pred svim narodom zašto Ga se dotače i kako odmah ozdravi. ⁴⁸A On joj reče: Ne boj se, kćeri! Vera tvoja pomože ti; idi s mirom.

⁴⁹Dok On još govoraše, dođe neko od kuće starešine zborničkog govoreći mu: Umre kći tvoja, ne trudi učitelja. ⁵⁰A kad ču Isus, odgovori mu govoreći: Ne boj se, samo veruj, i oživeće. ⁵¹A kad dođe u kuću, ne dade nijednome ući osim Petra i Jovana i Jakova, i devojčinog oca i matere. ⁵²A svi plakahu i jaukahu za njom; a On reče: Ne plačite, nije umrla nego spava. ⁵³I podsmevahu Mu se znajući da je umrla. ⁵⁴A On izagnavši sve uze je za ruku, i zovnu govoreći: Devojko! Ustani! ⁵⁵I povrati se duh njen, i ustade odmah; i zapovedi da joj daju neka jede. ⁵⁶I diviše se roditelji njeni. A On im zapovedi da nikome ne kazuju šta je bilo.