Marko 12

¹I poče im govoriti u pričama: Posadi čovek vinograd, i ogradi plotom, i iskopa pivnicu, i načini kulu, i dade ga vinogradarima, pa ode. ²I kad dođe vreme, posla k vinogradarima slugu da primi od vinogradara od roda vinogradskog. ³A oni uhvativši slugu izbiše ga, i poslaše prazna. ⁴I opet posla k njima drugog slugu; i onog biše kamenjem i razbiše mu glavu, i poslaše ga sramotnog. ⁵I opet posla drugog; i onog ubiše; i mnoge druge, jedne izbiše, a druge pobiše. ⁶Još dakle imaše jedinog svog milog sina, posla i njega najposle k njima govoreći: Postideće se sina mog. ⁷A vinogradari rekoše u sebi: Ovo je naslednik, hodite da ga ubijemo, i nama će ostati očevina njegova. ⁸I uhvatiše ga, i ubiše, i izbaciše ga napolje iz vinograda. ⁹Šta će dakle učiniti gospodar od vinograda? Doći će i pogubiće vinogradare, i daće vinograd drugima. ¹⁰Zar niste čitali u pismu ovo:

¹²I gledahu da Ga uhvate, ali se pobojaše naroda; jer razumeše da za njih govori priču; i ostavivši Ga odoše.

¹³I poslaše k Njemu neke od fariseja i Irodovaca da bi Ga uhvatili u reči. ¹⁴A oni došavši rekoše Mu: Učitelju! Znamo da si istinit, i da ne mariš ni za koga; jer ne gledaš ko je ko, nego zaista putu Božjem učiš; treba li ćesaru davati harač ili ne? Hoćemo li dati, ili da ne damo? ¹⁵A On, znajući njihovo licemerje, reče im: Što me kušate? Donesite mi novac da vidim. ¹⁶A oni donesoše. I reče im: Čiji je ovo obraz i natpis? A oni Mu rekoše: Ćesarev. ¹⁷I odgovarajući Isus reče im: Podajte ćesarevo ćesaru, a Božje Bogu. I čudiše Mu se.

¹⁸I dođoše k Njemu sadukeji koji kažu da nema vaskrsenja, i zapitaše Ga govoreći: ¹⁹Učitelju! Mojsije nam napisa: Ako kome brat umre i ostavi ženu a dece ne ostavi, da brat njegov uzme ženu njegovu i da podigne seme bratu svom. ²⁰Sedam braće beše: i prvi uze ženu, i umre bez poroda. ²¹I drugi uze je, i umre, i ni on ne ostavi poroda; tako i treći. ²²I uzeše je sedmorica, i ne ostaviše poroda. A posle svih umre i žena. ²³O vaskrsenju dakle kad ustanu koga će od njih biti žena? Jer je za sedmoricom bila.

²⁴I odgovarajući Isus reče im: Zato li se vi varate što ne znate pisma ni sile Božje? ²⁵Jer kad iz mrtvih ustanu, niti će se ženiti ni udavati, nego su kao anđeli na nebesima. ²⁶A za mrtve da ustaju niste li čitali u knjigama Mojsijevim kako mu reče Bog kod kupine govoreći: Ja sam Bog Avraamov, i Bog Isakov, i Bog Jakovljev? ²⁷Nije Bog Bog mrtvih, nego Bog živih. Vi se dakle vrlo varate.

²⁸I pristupi jedan od književnika koji ih slušaše kako se prepiru, i vide da im dobro odgovara, i zapita Ga: Koja je prva zapovest od svih? ²⁹A Isus odgovori mu: Prva je zapovest od svih: Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš Gospod jedini; ³⁰i ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovest. ³¹I druga je kao i ova: Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe. Druge zapovesti veće od ovih nema. ³²I reče Mu književnik: Dobro, učitelju! Pravo si kazao da je jedan Bog, i nema drugog osim Njega; ³³i ljubiti Ga svim srcem i svim razumom i svom dušom i svom snagom, i ljubiti bližnjeg kao samog sebe, veće je od svih žrtava i priloga. ³⁴A Isus videvši kako pametno odgovori reče mu: Nisi daleko od carstva Božjeg. I niko više ne smeše da Ga zapita.

³⁵I odgovori Isus i reče učeći u crkvi: Kako govore književnici da je Hristos sin Davidov? ³⁶Jer sam David kaza Duhom Svetim: Reče Gospod Gospodu mom: Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje podnožje nogama Tvojim.

³⁷Sam dakle David naziva Ga Gospodom, i otkuda mu je sin? I mnogi narod slušaše Ga s radošću.

³⁸I govoraše im u nauci svojoj: Čuvajte se književnika koji idu u dugačkim haljinama, i traže da im se klanja po ulicama, ³⁹i prvih mesta po zbornicama, i začelja na gozbama. ⁴⁰Ovi što jedu kuće udovičke, i lažno se mole Bogu dugo, biće još više osuđeni.

⁴¹I sedavši Isus prema Božjoj hazni gledaše kako narod meće novce u Božju haznu. I mnogi bogati metahu mnogo. ⁴²I došavši jedna siromašna udovica metnu dve lepte, koje čine jedan kodrant. ⁴³I dozvavši učenike svoje reče im: Zaista vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od svih koji meću u Božju haznu. ⁴⁴Jer svi metnuše od suviška svog; a ona od sirotinje svoje metnu sve što imaše, svu hranu svoju.