Psalmi 141

¹Gospode, vičem k Tebi, pohitaj k meni,

čuj glas moljenja mog, kad vičem k Tebi.

²Nek izađe molitva moja

kao kad pred lice Tvoje,

dizanje ruku mojih

kao prinos, večernji.

³Postavi, Gospode, stražu kod jezika mog,

čuvaj vrata usta mojih.

⁴Ne daj srcu mom da zastrani na zle pomisli,

da čini dela bezbožna s ljudima koji postupaju nepravedno;

i da ne okusim sladosti njihove.

⁵Neka me bije pravednik, to je milost;

neka me kara, to je ulje za glavu moju;

glava moja neće odbaciti, ako će i više;

nego je molitva moja protiv zloće njihove.

⁶Rasuše se po kamenim vrletima sudije njihove,

i čuše reči moje kako su blage.

⁷Kao kad ko seče i teše,

tako se razleteše kosti naše

do čeljusti paklenih.

⁸Ali su k Tebi, Gospode, Gospode, upravljene oči moje,

u Tebe se uzdam,

nemoj odbaciti dušu moju.

⁹Sačuvaj me od zamke, koju mi metnuše,

od lukavstva onih, koji čine bezakonje.

¹⁰Pašće u mreže svoje bezbožnici,

a ja ću jedan proći.