Psalmi 39

Psalam 39

Odluka da strpljivo ćuti videći ništavilo čovečije. Molba za Gospodnju utehu.

Načelniku pevačkom Iditunu. Psalam Davidov.

¹Rekoh: Čuvaću se na putevima svojim

da ne zgrešim jezikom svojim;

zauzdavaću usta svoja,

dok je bezbožnik preda mnom.

²Bejah nem i glas ne pustih; ćutah i o dobru.

Ali se tuga moja podiže,

³Zapali se srce moje u meni,

u mislima mojim razgore se oganj;

progovorih jezikom svojim:

⁴Kaži mi, Gospode, kraj moj,

i dokle će trajati dani moji?

Da znam kako sam ništa.

⁵Evo s pedi dao si mi dane,

i vek je moj kao ništa pred Tobom.

Baš je ništa svaki čovek živ.

⁶Baš hodi čovek kao utvara;

baš se uzalud kida, sabira,

a ne zna kome će dopasti.

⁷Pa šta da čekam, Gospode?

Nada je moja u Tebi.

⁸Iz svega bezakonja mog izbavi me,

ne daj me bezumnome na podsmeh.

⁹Nem sam, neću otvoriti usta svojih;

jer si me Ti udario.

¹⁰Olakšaj mi udarac svoj,

silna ruka Tvoja ubi me.

¹¹Ako ćeš karati čoveka za prestupe,

rastočiće se kao od moljaca krasota njegova.

Baš je ništa svaki čovek.

¹²Slušaj molitvu moju, Gospode,

i čuj jauk moj.

Gledajući suze moje nemoj ćutati.

Jer sam gost u Tebe

i došljak kao i svi stari moji.

¹³Nemoj me više gnevno gledati,

pa ću odahnuti pre nego otidem

i više me ne bude.