Pesma nad pesmama 8

¹O da bi mi brat bio,

da bi sao sise matere moje!

Našavši te na polju

poljubila bih te,

i ne bih bila prekorna.

²Povela bih te

i dovela bih te u kuću matere svoje;

ti bi me učio,

a ja bih te pojila vinom mirisavim,

sokom od šipaka.

³Leva je ruka njegova meni pod glavom,

a desnom me grli.

⁴Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske,

ne budite ljubavi moje,

ne budite je, dokle joj ne bude volja.

⁵Ko je ona što ide gore od pustinje

naslanjajući se na dragog svog?

Pod jabukom probudih te,

gde te rodi mati tvoja,

gde te rodi roditeljka tvoja.

⁶Metni me kao pečat na srce svoje,

kao pečat na mišicu svoju.

Jer je ljubav jaka kao smrt,

i ljubavna sumnja tvrda kao grob;

žar je njen kao žar ognjen, plamen Božji.

⁷Mnoga voda ne može ugasiti ljubavi,

niti je reke potopiti.

Da ko daje sve imanje doma svog za tu ljubav,

osramotio bi se.

⁸Imamo sestru malenu, koja još nema dojaka.

Šta ćemo činiti sa sestrom svojom

kad bude reč o njoj?

⁹Ako je zid, zagradićemo na njemu dvor od srebra;

ako li vrata, utvrdićemo ih daskama kedrovim.

¹⁰Ja sam zid i dojke su moje kao kule.

Tada postah u očima njegovim kao ona koja nađe mir.

¹¹Vinograd imaše Solomun u Valamonu;

dade vinograd čuvarima

da svaki donosi za rod njegov

po hiljadu srebrnika.

¹²Moj vinograd koji ja imam, preda mnom je.

Neka tebi, Solomune, hiljada,

i dve stotine onima koji čuvaju rod njegov.

¹³Koja nastavaš u vrtovima!

Drugovi slušaju glas tvoj,

daj mi da ga čujem.

¹⁴Brže, dragi moj!

I budi kao srna ili kao jelenče

na gorama mirisnim.